"Ostala sam bez oba roditelja sa 12 godina, od tuge i straha nisam osetila ništa": Potresna priča Beograđanke koja je preživela pakao, a onda je usledio obrt!
Dodajte Kurir u vaš Google izborRano detinjstvo uči nas kako svet izgleda, ko smo u njemu i koliko vredimo. Kada ta najranija sećanja ne mirišu na sigurnost i toplinu doma, već ostanu obojena dubokom tugom, odrastanje postaje borba za preživljavanje.
Ovo je priča jedne dvadesetdevetogodišnje Beograđanke - priča o gubitku, tišini i borbi, ali i o neverovatnoj snazi volje koja ju je uprkos porodičnoj tragediji dovela do sigurnog života i diplome Fakulteta organizacionih nauka.
"Niko nije mario za decu"
Kada danas govori o svom detinjstvu, ova mlada devojka najpre kaže da je ono bilo "obojeno tugom".
Odrastala je u velikoj porodičnoj zajednici u kojoj su svađe, tenzije među odraslima i potpun nedostatak pažnje prema deci bili svakodnevica.
Umesto bezbrižnosti, pratili su je osećaj nesigurnosti, stalna napetost i utisak da potrebe dece ostaju u drugom planu.
Veoma rano naučila je da ćuti, prilagođava se i sama pronalazi načine da se nosi sa onim što joj se dešava.
Za nju je takav način života ostavio duboke posledice - nedostatak osećaja sigurnosti i pripadanja.
Dok su druga deca gradila samopouzdanje kroz podršku najbližih, ona je odrastala uz osećaj da mora sama da se izbori za svoje mesto pod suncem.
- Rano detinjstvo, prvih desetak godina je ostavilo dubokog traga jer sam zapravo bila u disfunkcionalnoj porodici, niko zapravo nije mario dovoljno za decu - ispričala je ona u ispovesti koju je povodom Međunarodnog dana mladih preneo Centar "Jaki mladi".
Kada je imala deset godina, situacija u porodici se privremeno promenila, ali su osećaji straha i nesigurnosti ostali duboko urezani. Ubrzo je usledio još veći izazov. Zbog bolesti oca i odlaska majke na rad u drugi grad, sve češće je ostajala potpuno sama u četiri zida.
- Strah je ostao, a tuga naglo i ogromno porasla jer sam ostala sama, prepuštena sama sebi - kaže.
Godine koje su usledile za nju nisu bile godine bezbrižnog odrastanja, već period u kojem je razvila mehanizme preživljavanja.
Umesto da razmišlja o hobijima, sportu, druženjima ili interesovanjima karakterističnim za taj uzrast, bila je fokusirana samo na to da izdrži dan po dan i pronađe način da funkcioniše uprkos praznini.
Sa 12 godina ostala bez oba roditelja
A onda se dogodilo ono najteže. Sa samo 12 godina, izgubila je oba roditelja. Taj trenutak doneo je emotivni šok koji je potpuno zamrzao njena osećanja.
- Roditelji su mi umrli kad sam imala 12 godina, a ja zapravo nisam osetila ništa, nakon te godine samovanja. Unutrašnji strah i preživljavanje je tad i nastalo i poraslo.
Takve situacije ostavljaju posledice koje nisu odmah vidljive spolja. Kod mladih koji prolaze kroz teške gubitke i zanemarivanje, tuga se često ne ispoljava otvoreno kroz suze, već kroz osećaj usamljenosti, nepoverenje prema drugima, strah od budućnosti i stalnu potrebu da budu na oprezu. Upravo tako ona danas opisuje taj period.
Kritike, previsoka očekivanja okoline i osećaj da nikada nije dovoljno dobra dodatno su uticali na njeno samopouzdanje. Vremenom su se kod nje razvili perfekcionizam, stalna samokritika i potreba da bude besprekorno uspešna kako bi dokazala sopstvenu vrednost.
- Nije bilo sejanje nečeg korisnog, poput da idem na neki trening, dodatnu aktivnost bilo kakvu van škole da se opustim - ispričala je.
Obrazovanje kao spas
Uprkos svemu, njena priča nije priča o odustajanju. U svetu bez oslonca, obrazovanje je postalo njen najveći i najvažniji stub. Škola je bila jedini prostor u kom je mogla da vidi jasne rezultate svog truda, oseti napredak i pronađe mrvu sigurnosti koja joj je nedostajala.
- Okrenutost ka školi mi je bila korisna jer je bilo da nešto radiš što daje rezultate i osećaš zbog toga neko zadovoljstvo što mi je jako značilo.
Sav taj trud doveo ju je do upisa i uspešnog studiranja na Fakultetu organizacionih nauka (FON). Međutim, pred sam završetak studija, borba sa unutrašnjim nemirima i dalje je trajala.
Na četvrtoj godini fakulteta dogodio se ključni susret - upoznala se sa Centrom "Jaki mladi" i njihovim programom koji je namenjen podršci mladima koji odrastaju bez adekvatne roditeljske brige ili se suočavaju sa teškim životnim izazovima.
- Na četvrtoj godini fakulteta sam počela da sarađujem sa Centrom. Bila sam na engleskom jeziku koji mi je bio osveženje taman pred nego što sam krenula da tražim posao sa svojim CV-jem - objašnjava.
Podrška koju je dobila nije se odnosila samo na kurseve i veštine - jednako važan bio je osećaj da postoje ljudi koji veruju u nju. Kroz aktivnosti Centra i finansijsku podršku, završila je kurs engleskog jezika, stekla vozačku dozvolu B kategorije i učestvovala u mentorskom programu. Posebno dragoceni bili su individualni razgovori sa savetnicima humanitarne organizacije SOS Dečija sela Srbija, koji sprovode rad Centra, a koji su joj pomagali da se nosi sa ličnim i poslovnim izazovima.
"Kod zaposlenih u SOS Dečijem selu mi je najviše značilo što su jako podržavajući, jako, jako ljubazni i traže načine. Zaista bez ikakve zamerke, samo pohvale! Mogu reći da se danas i dalje setim nekih reči moje mentorke i njenih uvida i da sam zahvalna i na njenom strpljenju."
Danas, ova devojka stoji stabilno na svojim nogama, sa diplomom prestižnog fakulteta u rukama i jasnom vizijom budućnosti. Za sve mlade koji prolaze kroz mračne i teške okolnosti, ona ima moćnu i dirljivu poruku:
"Kažite ko ste i šta ste"
- Nemojte da prihvatite da ste nevidljivi, već nađite svoje mesto i kažite ko ste i šta ste i da vas zbog toga traže, baš vas. Iako trenutno recimo postoji samo tuga i bes, to nije konačno, može da se promeni i da im život vremenom bude ispunjen ljubavlju i zadovoljstvom - zaključuje ona.
Centar "Jaki mladi" ove godine obeležava deset godina postojanja. Od 2016. godine ovaj centar u Beogradu podržava mlade bez roditeljskog staranja i mlade iz socialno ugroženih grupa u pronalaženju posla i stručne prakse, kao i u unapređenju znanja i veština kroz plaćene obuke i kurseve. Tokom prethodne decenije 521 mlada osoba pronašla je zaposlenje, 338 mladih je obavilo stručnu praksu, dok je 279 mladih pohađalo stručne obuke koje im je "Jaki mladi" plaćao.
Mladi su se najčešće zapošljavali u turizmu i ugostiteljstvu, nezi i lepoti, trgovini, građevinarstvu i administraciji, a najviše interesovanja pokazali su za obuke za vozača B kategorije, učenje engleskog i nemačkog jezika, kao i za zanimanja frizera, berbera, manikira, pedikira, masera, kuvara, konobara, poslastičara i varioca.
Od 2016. godine, ovaj centar u Beogradu predstavlja sigurnu kuću i odskočnu dasku za mlade bez roditeljskog staranja i mlade iz socijalno ugroženih grupa, pružajući im besplatne obuke, stručne prakse i dragoceno ljudsko razumevanje.